Razgovor sa Dr. Ivanom Aleksić, psihijatrom

Dr. Aleksić, psihijatar sa dugogodišnjim kliničkim iskustvom pre nekoliko godina opredelila se za rad u privatnom sektoru. Prvo pitanje se odnosilo upravo na njenu odluku da se umesto sigurne plate u državnoj ustanovi odluči za privatan posao.

Koje su prednosti rada u privatnoj praksi ?

-Ta moja odluka,davne 1994. imala je potpuno licnu tj.porodicnu pozadinu-to je bila tako reci jedina mogucnost organizovanja i življenja sa troje dece u tim vremenima,a da ne ugrozim svoje zdravlje. Za mene-ubedljiva prednost.

Prednosti za pacijenta su upravo: privatnost, sloboda izbora terapeuta i ne manje važno,vreme koje terapeut obezbedjuje svakom pacijentu. Prednost je samim tim i pogodnost zakazivanja termina,što i terapeutu omogućava fleksibilnije strukturiranje radnog dana.

Kada Vam dođe pacijent sa nekim težim oboljenjem i smatrate da mu je mesto u bolnici kakve su Vaše mogućnosti da utičete na to da se on hospitalizuje ?

Po mom dosadašnjem iskustvu, kada je dolazilo do takve potrebe, hospitalizacija je ostvarivana kontaktima sa kolegama zasnovanim na poznavanju i stručnom poverenju. Ne znači da je ovo pravilo, mada mi se čini da još uvek nije prohodna (u oba smera!) i ravnopravna saradnja izmedju privatnih i državnih psihijatrijskih sluzbi.

Koliko je zapravo lekar u mogućnosti da utiče na izbor pacijenta da li će redovno uzimati terapiju ili ga poslušati kada je u pitanju promena način ponašanja koji bi mogao da mu kvalitativno promeni život?

Naravno, pacijent bira,i ponekad odabere da ne prihvati ono što lekar sugerira ili na šta ukazuje,.naročito ako je lekar-psihijatar. Mnogo redje pacijenti odbijaju tretman pulmologa ili kardiologa, zar ne? To već ukazuje na delikatnost bavljenja psihološkim problemima. Duša je tako lična, tako da svako, bez obzira na vrstu problema, veruje da sebe bolje poznaje nego neko ko ga (profesionalno) vidi „prvi put". Otuda ona čuvena "ako čovek sam sebi ne može da pomogne, niko ne može da mu pomogne".To je, nažalost, predrasuda i bilo bi dobro da ljudi relativizuju to pomalo narcistično očekivanje od sebe da su u stanju da budu u problemu i da ga reše-istovremeno. Mogućnost da lekar utiče zavisi dakle,od eventualnih predrasuda koje osoba ima, od poverenja u lekara ali i od njegove umešnosti da pacijenta motiviše da preispita svoja čvrsta uverenja. To već spada u terapijski rad. Nije reč o „poslušnosti".

Sedativi iz grupe bezodiazepina (tipa diazepama) su manje-više dostupni u privatnim apotekama i bez recepta. Da li mislite da je za pacijenta koji je očajan iz bilo kog razloga opasnije da pošto zaključi da nema vremena da čeka po raznim ordinacijama da bi dobio recept, na svoju ruku uzme sedativ ili da ga ne uzme, ili pak da uzme alkohol kako bi se „opustio"?

-Nisu vise baš tako lako dostupni,srećom,upravo zbog zloupotrebe ovih preparata (poslednjih desetak godina) i u kombinaciji sa alkoholom.Inace, samoinicijativna„ sedacija"je već godinama gotovo uobičajena (po principu pomoglo je komšiji pa će i meni!),dok uzimanje alkohola u svrhu „opuštanja" (i u druge svrhe) postaje sasvim sigurno čak socijalni kriterijum „normalnosti" u današnje vreme. (Uvek će vas pitati-zašto ne pijete!,nikada-zašto pijete!).Opasnost svakako postoji i lezi u simptomatskom dejstvu i sedativa i alkohola-smanjuju se tegobe a problemi koji ih izazivaju ostaju nepromenjeni i- često neprepoznati. Samim tim, postoji rizik za razvoj zavisnosti od efekata unetih supstanci, tj.potreba za izmenjenim psihičkim stanjem, ali isto tako i rizik od napredovanja odnosno pogoršavanja supstancama „pokrivenih" psiholoskih problema a ne retko i mentalnih bolesti.

Novine su pune alarmantnih upozorenja kako smo kao nacija depresivni, da smo po razdražljivosti,sklonosti stresu i psihosomatksim oboljenja u svetskom vrhu ali nam ne daju preporuku kako konkretno da sebi pomognemo .Šta može čovek da učini za sebe da bi olakšao svakodnevnu tenziju i stres ?

-Veoma kompleksno pitanje i široka tema. Stres i tenzija su u velikoj meri posledica subjektivnog dozivljaja, ma kako to zvucalo!Za nekoga je stres nešto što je za nekog drugog-izazov! Znači da doživljaj ugroženosti tj.stres, najvećim delom zavisi od tipa ličnosti, emocionalne zrelosti, odnosno sposobnosti da se stvari ne shvataju lično i da se sagleda šira perspektiva datih okolnosti. Naravno da se stres izazvan elementarnim nepogodama ili nesrećama širih razmera- u koje mozemo da ubrojimo i egzistencijalnu ugrozenost-sto je godinama nasa svakodnevica, ne moze smatrati subjektivnim.

Kako prosečan čovek,sa prosećnom platom i brojinim realnim problemima može da zaključi da li je kod njega u pitanju uobičajena nervoza zbog nerešenih svakodnevnih problema ili mu je potreban psihijatar?

-Nije toliko bitan „realan", životni uzrok „nervoze" koliko stepen disfunkcionalnosti te osobe izazvan datim okolnostima. Ovde se opet vraćamo na subjektivni dozivljaj stresa od koga zavisi da li će se osoba osetiti „preplavljeno", bespomoćno ili će situacija biti dozivljena kao pokretač „mobilizacije" snaga i razvoja motiva da se traže rešenja problema.Od toga zavisi da li je potrebna ,ili ne stručna psiholoska tj.psihijatrijska i,eventualno medikamentozna pomoć.

Mnogi strepe od odlaska kod psihijatra jer se plaše činjenice da će saznati da bi mogli dobiti neku od dijagnoza. Postoji li razlika između psihijatrijskog oboljenja ili prolaznog stanja koje treba da bude pod kontrolom psihijatra ?

Nema potrebe da se strepi od odlaska psihijatru,jer on može samo da vam pomogne.

U današnje vreme mnogi koriste izraz „depresivan" da bi opisali svoje stanje. Koji su simptomi depresije koja zahteva lečenje i postoje li lakši teži oblici? Kako običan čovek da to prepozna kod sebe ili svojih bližnjih simptome oboljenja?

-Mnogi autori danas prepoznaju depresiju i mnoge njene maskirane ili somatske forme kao dominantnu psihološku globalno rasirenu pojavu. Uveden je i entitet „realne depresije"-u smislu prirodnog odgovora na odredjene ugrožavajuće životne dogadjaje i okolnosti. (gubici,hronične bolesti, socijalna nestabilnost i dr.)

Najčešći simptomi su u sferi volje (bezvoljnost,nemanje inicijative,umor),poremećaji spavanja (preterano spavanje-„bežanje u san" ili otežano zaspivanje, noćna budjenja, apetita (u oba pravca), različiti stupnjevi neraspoloženja, gubitak interesovanja, povlačenje iz socijalnih situacija (posete,izlasci), osecaj neadekvatnosti, nesigurnosti, nestrpljenje i nemotivisanost, popuštanje u skoli tj.fakultetu, nezadovoljstvo sobom, često projektovano, doživljeno kao ugroženost od strane drugih ili okolnostima, negativne misli, očekivanje nepovoljnih (ishoda) dogadjaja i još mnogo toga.Bitno je ukazati da su ovo stanja u kojima se ljudi opredeljuju za „samolečenje" alkoholom, tabletama, kockom, drogama...-sve to ima za cilj da se promenom hemijskog „sastava" (efekti psihoaktivnih supstanci ili adrenalina) odagnaju „crne misli" i rđavo raspoloženje,što se privremeno i postiže. No,efekat je privremen i otklanjaju se simptomi oboljenja ali ono ostaj, a posledice takvog odnosa prema sebi-nesagledive,čak transgeneracijske.

Kako roditelji mogu da prepoznaju koji simptomi kod ponašanja dece ili mladih predstavljaju alarm da bi konsultovali psihijatra ?

-Dobro pitanje!A kad bismo ga obrnuli?Kako deca mogu da prepoznaju koji simptomi kod ponašanja roditelja predstavljaju alarm ?Preko 10 godina sam bila član Tima Centra za porodičnu terapiju alkoholizma i znam da nema problematičnog deteta iz ne-problematične porodice, da ostanem pri ovoj terminologiji. Drugim rečima, dete je najčešće najslabiji i najzavisniji član porodičnog sistema, i svojim problemima zapravo odražava poremećaje sistema kao celine...Iza problema deteta, stoje mnogo dugotrajniji idublji problemi, individualni ili u roditeljskom odnosu. Štaviše,može se često prepoznati tzv. "transgeneracijska transmisija modela" uloga, pozicija, odnosa,"igara",što znači da su u porodičnu dinamiku pasivno (a česce aktivno) uključeni i članovi prethodnih generacija (tzv.primarne porodice roditelja).sa svim „vezanostima",lojalnostima,tabu temama, nepostojanju granica itd...

Ipak,da se vratim na vase pitanje,alarmantno je kada se dete povlači od vrsnjaka,i li suprotno- „ne ulazi u kuću", kada gubi interesovanje za školu, tajno ne ide na nastavu, ne mari zbog loših ocena, napeto je,svadljivo ili plačljivo. Nije to baš uvek samo „pubertet i loše drustvo". Valjalo bi da se roditelji preispitaju i potrude se da prepoznaju svoj doprinos stanju svog deteta, prezastićivanje (koje ugrozava osamostaljivanje deteta) konflikti ukućana, problemi vezani za alkohol, radoholizam, vanporodični prioriteti različitih sadržja. Sve su ovo okolnosti koje izazivaju stanje nesigurnosti i osećanje „nebitnosti" kod deteta. Kako dete sa tim da izadje na kraj? A onda ga još odvedu kod psihijatra jer-nešto sa njim nije u redu. Pomalo ironično, zar ne?

Šta da radi žena „zarobljena" u lošem braku u kome je uzrok problem agresivnost supruga koja zahteva lečenje ili bilo koji psihički problem koji bi trebalo da bude pod kontrolom lekara a on odbija odlazak u psihološko savetovalište?

-Trebalo bi najpre definisati pojam „zarobljena"( u losem braku). Brak je ipak institucija izbora. Čini mi se da oblast porodičnog zlostavljanja polako dobija (odavno) nužno potrebnu pažnju i odgovarajući spektar mogućnosti za rešavanje problema koji uključuje brojne institucije,ustanove i nivoe. Postoje i dosta brojne mahom NGO službe za žene i decu žrtve nasilja,Sklonista, Savetovalista za porodice,SOS telefoni. Treba samo da poverujemo da se ne moramo osećati bespomoćno, da takav život nije „sudbina" i da je ljudski, a u odnosu na decu i čovecno tražiti pomoć za rešavanje problema,sve dok se problem na bilo koji način (uključujući i lečenje i/ili razvod!) ne reši.

Poznato je da je zapravo alkoholičare kao i zavnike od droge ili pripadnike sekti najteže naterati na psihijatrijsko lečenje. Postoji li neki oblik ponašanja članova porodice koji može doneti uspeh?

-Alkoholizam, narkomanija, sekte,sve su to vidovi autodestruktivnog ponasanja, ili životnog scenarija zasnovanog na emocionalnoj zavisnosti, potrebi za pripadanjem ali istovremeno i na problemima odvajanja, osamostaljivanja. Američki autori smatraju da bilo koji oblik hemijske zavisnosti kod populacije mladih ukazuje na probleme individuacije i separacije u porodičnom sistemu. Istovremeno,porodica nesvesno pristaje na neadekvatna ponašanja svog člana, pravdajući ga ili ljuteći se, ucenjujući ga pretnjama, tražeći rešenja za svaku pojedinu situaciju. Pristaju na obećanja, pokajanja, u stvari,pokušavaju da kontrolišu odnos.To se, naravno,ubrzo pretvori u tužnu „igru" gde se svi osećaju loše, bespomoćno, povredjeno, napadnuto a ne shvataju da takvim ponašanjima postaju saučesnici u propadanju osobe koja ima problem.

Jedini konstruktivan način je -prepoznati svoj doprinos u održavanju problema i -ne pristati više na to. Bukvalno: "Stalo mi je do tebe,i više neću da učestvujem u tvom samouništenju. To nije samo tvoja lična stvar." Naravno, osoba koja ima problem zavisnosti će braniti svoju poziciju i „pravo" na svoje ponašanje tako da je porodici potrebna upornost, motivisanost i doslednost, rešenost da se na stručan, kompetentan način problem okonča. Dakle-ništa bez stručne pomoći, jer je hemijska zavisnost samo vrh ledenog brega problema koje je nužno razrešiti da bi se osoba opredelila za „trezan"život i uspela da se u tome dobro oseća.

Živimo u vremenu jako naglašene agresivnosti ali kako raspoznati koja je granica između „normalne" i „patološke" agresivnosti ?

-Da pojednostavim temu do krajnjih granica,"normalna"agresivnost bi se mogla definisati kao energija ovladavanja životnim okolnostima,sa proaktivnom i zaštitnom funkcijom. „Patološka" agresivnost je destruktivna, na ličnom, interpersonalnom i šire socijalnom planu. Može se reći da je pogrešna percepcija realnosti često u osnovi destruktivnosti, bilo da se radi o doživljenoj ličnoj ugroženosti ili se ta ugroženost proširuje na socijalnu grupu pa čak i državu. Trebalo bi pojasniti da se ovaj vid agresivnosti često i kulturološki „neguje",ali i da mnoge psihoaktivne supstance (alkohol, marihuana i dr.) olakšavaju ili izazivaju agresivna ponašanja i reagovanja. Korisno bi bilo razmisliti o široj edukaciji na temu nenasilne komunikacije što bi možda dovelo do usvajanja potrebe za medjusobnim uvažavanjem,za poštovanjem prava na različitosti i eventualno razvijanjem i negovanjem saosecanja za sebe i druge.

Kako se boriti protiv iracionalnih strahova i da li su oni pokazatelji nekog ozbiljnijeg oboljenja i treba li potražiti pomoć psihijatra u tom slučaju ?

‘Iracionalni strahovi su do te mere neprijatni i preplavljujući da će ljudi zbog njih samoinicijativno potražiti pomoć,ne uspevajući da sa situacijama izadju na kraj.Ono sto im je zajedničko je da kreću iz podsvesnog tj.nesvesnog dela ličnosti,osoba ih ne razume i ima utisak da na njih nikako ne može da utiče, štostvara strah od straha i polako ali sigurno utiče na kvalitet života osobe koja ih doživljava. Dubina tih strahova moze biti različita pa tako i njihov uzrok,što znači da je zaista najsigurnije potražiti stručnu pomoć.

Gubici dragih osoba i tuga koja prati takve događaje je normalna pojava, ali ima osoba koje tuguju nenormalno dugo. Posle kog perioda bi osoba trebalo da se oporavi od preživljenog gubitka, naravno kada su u pitanju osobe koje preminu narodski rečeno „po redu?

-Smatra se da „rad tuge" posle emocionalno značajnog gubitka traje oko godinu dana. To nije propisano „pravilo", već se ispostavlja da najveci broj ljudi u tom periodu uglavnom izadje na kraj sa emocijama gubitka, tuge. Medjutim,kako čovek ipak nije dužan da se uklopi u statistiku, varijacije su brojne,dakle „normalne" (to je termin koji koriste mahom laici - ja ga licno nikada ne upotrebljavam jer je relativan). Naime,gubitak aktivira brojne konfliktne i/ili negativne emocije iz ranijih perioda odnosa - a nema odnosa u kome ih nema ili ih nije bilo- te ako su one ostale nerazrešene a aktivne, "žive",može da dodje do razvoja depresivnih reagovanja, depresije što onda više ne podleže vremenskom ograničenju.

Da li su tuga,strah i agresivnost povezane emocije i da li osoba može da maskira jednu emociju pokazujući drugu,npr. da pati od straha a da je u osnovi depresivna ili se ponaša agresivno a u osnovi pati od nekog oblika skrivenog straha?

-Odgovor na oba pitanja je potvrdan.

Može li neki alternativni oblik lečenja da zameni klasičnu pomoć psihijatra i kod kojih dijagnoza,ili kod kojih stanja?

-Ne znam da li znate da i psihoterapija spada u „alternativne oblike lecenja"? Ako ste mislili na napr.homeopatski tretman ili primenu akupunkture,ja verujem da i te metode mogu da daju pozitivne rezultate jer deluju na hemijsku i energetsku ravnotežu/harmoniju tela i duđe.

Medjutim, da bi alternativne metode bile efikasne, potrebno je vreme i saradnja pacijenta. Ponekad,baš u klasičnoj psihijatriji (psihoze, psihoorganska stanja..),efekti se moraju postići brzo,što je moguće zaista samo medikamentima.

Da li interesovanje za parapsihološke fenomene normalna pojava ili oblik nekog prikrivenog potencijalnog oboljenja ?

Ova interesovanja postoje „od kad je sveta i veka" i svakako nisu kriterijum „normalnosti" , u smislu-ko ih ima, mora da sa njim nesto nije u redu.Istovremeno,parapsihološki fenomeni spadaju u oblast za koju vas ljudi najčešceć pitaju:"Jel' ti u to stvarno veruješ?" što govori o nivou poimanja stvari ali i o možda preovladjujucim predrasudama o doživljajima ili dogadjajima koji se ne mogu čulima potvrditi.

Jasminka Holclajtner

(Tekst obljavljen u časopisu "Bilje i Zdravlje" 2007.godine)